Обраћање Јована Јањића у Скупштини – сажето излагање на теме експозеа
Обраћање Јована Јањића у Скупштини
У експозеу кандидата за председника Владе Вучевића се каже да пуноправно чланство Србије у ЕУ остаје стратешки циљ и да је то у најбољем интересу наше привреде.
Зашто би то био стратешки циљ Србије када ЕУ континуирано ради против државе србије и српскон народа.
Ако се тамо тежи, довољно је да се каже да је то наше опредељење, на назнаком – у мери остварења наших интереса. Не да се то стално истиче као наш стратешки циљ па да нас стално уцењују и да урушавају наш суверенитет. О каквом се интересу може говорити када се чланице ЕУ упорно обрушавају на територијални интегритет и суверенитет наше земље и када духовно разарају и духовно убијају наш народ наметањем лажних вредности и отварањем врата сатанизму.
Зашто би то био наш стратешки циљ када имамо других могућности за развој наше привреде, очувања националних интереса и јачање безнедности кроз друге међународне организације.
У предоченом програму Владе, у одељку о спољној политици, стратешко опредељење за Европску Унију, ставља се на првом месту, на другом значај партнерства са НР Кином а тек на трећем месту се каже да се Србија не може и неће одречи пријатељства са Русијом, чији народ сматрамо братским.
Онај који је увек први у заштити националник интересе Србије, сада се на жалост ставља на треће место. Зар да будемо суздржани уз оне који кроз целу историју стоје уз нас, да не би смо наљутили оне који упорно раде против нас?
Стратешко опредељење на Европску Унију и очувања Косова и Метохије у уставном поретку Србије су у колизији (сукобу). Управо ЕУ и САД су највећи рушитељ Устава Републике Србије.
Ovo je u potpunosti tačno i deluje čudno alhemija koja nastoji da spasi taj “evropski put” Republike Srbije ka Evropskoj uniji. Jedno potire drugo, i gdin Janjić s pravom postavlja pitanje ne samo poretka upostavljenih prioriteta, već i kolizije koja nam se nametnula, EU i KiM.
U nekoj drugoj prilici će sigurno biti i više reči o jednom zaista krupnom potezu i nastojanju tog Zapada prema nama, a to je priprema Rezolucije o Srebrenici. Ali i o ponašanju unutrašnjih političkih aktera, s tim u vezi, u smislu ćutnje značajnog opozicionog spektra, te posebno i u vezi sa nastojanjem dela NVO sektora, koji se maksimalno trudi da anstezira srpsko političko društvo narativom da se sa tom rezolucijom ne targetira čitav srpski narod, jer u predlogu iste imenica Srbi ili srpski narod zaista se eksplicitno i ne spominje. Ali…
Rezolucija koju guraju genocidne strukture iz Ruande, zemlje u kojoj je počinjen milionski masakr (više od 100x veći od zločin od onog u Srebrenici, sa preko 800.000 žrtava tamošnjeg genocida) od strane jednog ruandskog nad drugim tamošnjim plemenom (većinskih Huta nad Tutsima), kao i Nemačka (Ruanda i Nemačka su kosponzori rezolucije, što je udar i na moral i na mozak, bez premca) koja je poubijala 50 miliona ljudi širom sveta, bez takve rezolucije osude i odšteta koje ona donosi, sada upravo one (Ruanda i Nemačka) nastoje da bez formalnog i eksplicitnog pominjanja srpskog imena, sprovedu igranku USA i Engleske kroz UN, izglasavanjem ove nove i iznenadne Rezolucije i to 30 godina kasnije, jer Međunarodni sud koji je doneo (za ukus Zapada) polovičnu presudu u vezi sa Srbebrenicom (bez ikakve osude Srbije i srpskog rukovodstva, niti o umešanosti u zločinu) ne priznaju sve zemlje sveta, pa je i njegov domet samo delimičan.
A ne priznaju ga ni USA.
Zato je cilj ovakve amoralne, ali i opasne igranke Zapada, a ka kome (ka članstvu u EU i pripadnsti tom i takvom Zapadu) teže sva postavljena rukovodstva Srbije, da se zaobilaznim putem, na osnovu eventualnog izglasavanja jedne takve rezolucije, pripremi teren za napad na Republiku Srpsku, te vrši i dalje seciranje srpskog nacionalnog korpusa.
Interesantno je da se iz predložene rezolucije izostavlja makar i pomen na isti način pred Međunarodnim tribunalom već tretiranu (i osuđenu za genocid) priču iz Ruande (šta reći za nemački genocid), a tek da ne govorimo o ovome u Palestini gde uživo pratimo genocid u toku koji je za razliku od onih 8.300 srebreničkih žrtava, već odneo 40.000 palestinskih, od čega 15.000 mališana – te da se ni taj zločin ne nalazi u rezoluciji koja poziva na mir, ljubav i nečinjenje genocida (opsrevacija), već se apostrofira samo i jedino – Srebrenica. U ime svih sličnih zločina, i to kao – daleko najmanji. A to je sve pre nego slučajno.
O srpskim mžrtvama genocida koje ne pominju čak ni srpska rukovodstva, niti instalrane partije po Srbiji, da i ne govorimo.
Nadam se i ubeđen sam u to, da će se i sa strane patriota iz Mi glas iz naroda, u narednom periodu i te kako čuti razmišljanja i stavovi i na ovu goruću temu.