Београд, 16.03.2024.
Поводом навода да би зграда Генералштаба могла да буде предмет промене власништва и пренамене, поткрепљених нетранспарентним поступањем државних институција и најавом пројекта од стране некадашњег специјалног изасланика САД за дијалог Београда и Приштине, Ричарда Гренела, МИ – глас из народа саопштава:
Меморандум из 2022. године није правно обавезујућ. Како меморандум није обавеза коју је Србија преузела, то реализација истог не може представљати »текуће послове« које влада у техничком мандату може вршити. Према томе влада у техничком мандату не може, осим противзаконито како је урадила, да доноси закључак којим спороводи реализацију правно необавезујућег меморандума.
Модел преношења огромних вредности на странце је и у овом случају исти као и код Београда на води где је страни партнер са безначајним улагањима одређен као двотрећински власник у заједничком пословном субјекту. Тако да се наше богатство прелива њему. Овде се хоће исто.
Додатно, зграда Генералштаба је и зграда Министарства одбране. Намеће се закључак да САД и НАТО не желе више да гледају своју срамоту и настоје да се убаце управо ту у само срце града, у центар државних институција. Таквим чињењем се угрожава национална безбедност – амерички комплекс зграда у центру владиних институција значио би да је Србија и формално окупирана држава.
Ово је још једна увреда Србије и српског народа и до сада ретко виђено понижење. И са којим правом и у име кога политичка Србија упорно вређа српски народ и поклања оно што су генерације створиле, и то онима који руше Србију. Зграда Генералштаба је симбол отпора, упркос бомбардовању преживела је, а сада када се није успело бомбама кренуло се путем издаје и корупције политичке елите. Једном се са тим мора престати.
Није случајно да се овакви потези повлаче на 25. годишњицу агресије на СРЈ и бомбардовања Београда. Намера је да нас понизе и да нам сломе слободарски дух. Али неће успети ни сада, као што нису успели ни раније.
Оштро се противимо непримереном третману заштићених споменика културе, закулисним поступањима државних и градских институција и утицајних појединаца којим се отимају једно по једно – споменици културе, споменици борбе за слободу, јавна добра.
Не пристајемо да се наши споменици културе руше и продају било коме.
И нарочито не пристајемо на понижење да их из нашег ткива и историје бришу они против чијих су дела настали, као симболи националног достојанства и борбе. И тада, а борба траје и данас.
Уколико би се реализовало, ово би било још једно дело у низу којим се ради у прилог пресецању вертикале нашег идентитета, и наметању нових вредности. МИ – глас из народа на то не пристаје.
Сећам се како сам неколико месеци после бомбардовања пролазио поред зграда Генералштаба: гледао сам суседне зграде, пажњу ми је привукло шаренило нових ролетни на десетинама и десетинама… стотинама прозора… Многима је ударни талас просуо срчу по собама те ноћи, но сви су чистили, поправљали – па и по цену понеког прескоченог ручка… Стисне се човек, исцеди неку пару… Мора се… Живот иде даље… Само: није промаја све то полупала…. Живот оде даље, у реду, али можемо да памтимо: НИЈЕ ТО БИЛА ПРОМАЈА ! ! !
Vratićemo je nazad. Neka daju svoju kuću.
Neprihvatljivo. Da li je biti i opstati na vlasti važnije od svega važnog? Da postoji garancija da bilo koji američki predsednik želi naše oslobađanje od njihove okupacije dela Srbije, Kosmeta, pa i da jedinstveno odigramo žmurke nad nacionalnim spomenikom Nato razaranja i ubijanja Srba u samom centru grada…
mnogo strasti ni oko cega