AGRESIJA NATO PAKTA 1999. GODINE I UGROŽAVANJE VITALNIH NACIONALNIH INTERESA SRBIJE

Razbijanjem bivše SFRJ, Nemačka i Velika Britanija, a kasnije i SAD, nastavile su da podržavaju secesionističke pokrete i da priznaju nezavisnost bivših jugoslovenskih republika. Na taj način, u velikoj meri, razbijen je srpski etnički prostor, priznate avnojevske tekovine komunizma i obezvređene žrtve i stradanje srpskog naroda u Prvom i Drugom svetskom ratu. Srpski narod je suštinski oslobodio južnoslovenske narode i stvorio Kraljevinu Srba, Hrvata i Slovenaca, odnosno Kraljevinu Jugoslaviju. To nije bilo dovoljno pa je nastavljeno višedecenijsko satiranje Srbije i njeno razbijanje. Nakon 25 godina od agresije NATO na SR Jugoslaviju i perfidne okupacije Kosova i Metohije, Velika Britanija, Njemačka i SAD, preko mehanizama NATO pakta i EU, priznavanjem lažne države Kosovo 2008.godine učinile su sve da  prisile vlast Srbije da se ne bavi posledicama  agresije. Po njihovim preporukama Srbija treba da se odrekne Kosova i da se zbog evropske perspektive i budućnosi ne bavi više pitanjem posledica. Vlasti u Srbiji od 2000. godine su srljale, verovale Zapadu i suštinski obmanjivale narod da ga vode u „svetlu evropsku budućnost“ a sada je došlo vreme „realizacije ucena ili konačnog dogovora o normalizaciji odnosa između dve države“. Dugo se politički i medijski pripremalo ovo vreme „pronalaženja rešenja i normalizacije odnosa između tzv. R. Kosovo i R. Srbije“.   Okupacijom i otimanjem Kosova i Metohije, NATO pakt i vodeće države EU žele da Srbiju trajno obogalje u materijalnom, identitetskom, verskom, kulturnom i moralnom smislu i marginalizuju je u međunarodnim odnosima. Da bi se smanjile posledice NATO agresije neophodno je promeniti strateški kurs Srbije i odustati od puta ka EU. Potrebno je usmeriti se ka organizacijama i državama koje uvažavaju Srbiju i srpski narod, kao što je ŠOS, BRIKS i sarađivati sa svim državama sveta koje podržavaju suverenitetSrbije i njene međunarodno priznate granice. To je alternativa ucenama Zapada i strateški izlaz za očuvanje Kosova i Metohije u sastavu Srbije. U ovom vremenu strateških geopolitičkih promena, najbitnije je da se ne prihvata i ne potpisuje bilo kakav sporazum o normalizaciji odnosa, koji bi poslužio SAD-u da se tzv. Kosovo primi u NATO pakt i druge regionalne organizacije.  Nasilno i pod pretnjom i prinudom oduzimanje Kosova i Metohije jeste dokaz da su NATO i EU nastavile hibridnu agresiju na Srbiju i srpski narod, sve do danas. Srpski narod u Dvadesetom veku je bio izložen neslućenom teroru agresivnih sila u Prvom i Drugom svetskom ratu a potom i u procesu razbijanja bivše SFRJ. Taj proces je eskalirao u formi agresije NATO na SR Jugoslaviju 1999. godine. Nakon lojalnosti Mila Đukanovića i saradnje sa NATO paktom još na samom početku rata težište dejstava je u celosti prebačeno na prostor R. Srbije. Agresija NATO pakta je bila nelegalna, nelegitimna, bez saglasnosti SB UN i sprovođena je samovolja i nasilje nad civilnim stanovništvom a sve pod plaštom borbe protiv režima Slobodana Miloševića. Protiv srpskog naroda je vođenja nečuvena medijska kampanja kojom je čitav narod satanizovan i prikazan kao kolektivni krivac. Jasno je svima bilo da nije po sredi režim Slobodana Miloševića nego ostvarenje interesa vodećih država Zapada, u procesu razbijanja srpskog etničkog prostora i okupacije Kosova i Metohije. Sve je to u funkciji baziranja Američkih, Nemačkih, Britanskih i drugih NATO formacija, na tom geostrateški izuzetno bitnom prostoru. Taj cilj agresije je ostvarivan u neposrednom sadejstvu sa Albnijom, terorističkom organizacijom OVK i nosiocima projekta fašistiške tvorevine tzv. Velike Albanije. Završetkom oružane agresije vodeće sile Zapada su nemo posmatrale etničko čišćenje Srba sa prostora AP Kosovo i Metohija i nastavak divljanja terorista 2004. godine kroz dalji progon srpskog naroda i kroz uništavanje verskih i kulturnih objekata i privatne imovine. To im nije smetalo da podrže proglašenje lažne države Kosovo i da utiču na njeno ubrzano priznanje u svetu, tokom 2008. godine. Logikom svršenog čina i priznavanjem takozvane realnosti cenili su da će u kratkom vremenu pritiscima na Srbiju dovršiti taj proces, kroz učlanjenje u NATO i EU, a potom i u UN. Prebacivanjem pregovora između Srbije i lažne države Kosovo iz UN u nadležnost EU, učinjen je strateški promašaj. Zapad je posredno izbacio neposredan uticaj drugih velikih sila na tok i rezultate pregovaračkog procesa. To je politički promašaj srpskih vlasti, jer su pristale na to i posredno pristali na pregovore koji su na štetu R. Srbije i srpskog naroda u celini. Tako je i Briselski sporazum postao loš okvir za pronalaženje konačnog rešenja jer je sračunat na potpuno i temeljno uklanjanje srpske države sa prostora Kosova i Metohije i na promenu međunarodno priznatih granica R. Srbije. Srpski narod nikada nije voleo ucene i ultimatume, ma od koga oni dolazili i nije pitao za cenu kada brani vrednosti, svoje svetinje, slobodu i budućnost pokolenja. Oni koji nude rešenje kroz oduzimanje nacionalne teritorije, očigledno ne poznaju srpski narod. Osim problema lažne države Kosovo, srpski narod je suočen sa mnogim drugim posledicama NATO agresije koje se dešavaju sve do danas a odnose se na razorenu privredu, bankarski sistem, pogrešan ekonomski model, urušene državne sisteme i institucije, uništenu infrastrukturu, posledice radioaktivnosti i hemijske kontaminacije životne sredine i uticaj na masovnu pojavu obolenja stanovništva. Paralelno sa tim čini se sve da se trajno dezintegriše srpski etnički prostor kroz osamostaljenje Crne Gore i promovisanje njenog antisrpskog karaktera u nacionalnom, verskom, jezičkom i kulturnom pogledu. U BiH se nastoje ugušiti kolektivna prava srpskog naroda, kroz unitarizaciju te državne zajednice i takozvani budući "građanski model države", gde bi srpski narod kao i pre rata bio izložen majorizaciji i tihom progonu. Zato Republika Srpska jeste uslov opstanka srpskog naroda na prostoru BhH i oko toga ne sme biti nikakve pogodbe u procesu evropskih integracija. Što neposrednija i i sveobuhvatna saradnja R. Srbije, R. Crne Gore i R. Srpske jeste jedinstven nacionalni interes, koji je duboko usađen u dušu srpskog naroda. STRATEŠKI KARAKTER POSLEDICA AGRESIJE NATO 1999. Posledice NATO agresije 1999. Godine, koje nisu još zalečene i sanirane, ogromne su, veoma bolne i narod ne podržava rešenja, koja Zapad želi nametnuti pretnjom i nasiljem. Istraživanje posledica NATO agresije, vlasti R.Srbije od 2000. Godine pa do danas, pod pritiskom SAD i drugih vodećih sila NATO pakta nikada nisu pokrenule na pravi način zbog poniznog dodnosa prema zapadnim silama, kao i zbog njihovih tajnih pritisaka i pretnji, kroz nastavak hibridne aresije. Sporadični pokušaji da se pokrenu istraživanja, izračuna počinjena šteta, utvrde činjenice te da se pokrenu sudski sporovi za nadoknadu štetedržavi, privatnim i pravnim licima ostali su bez nastavka podrške i učešća države. Medijski se veoma skromno obeleži sećanje na mrtve tog 24.marta i na tome se sve završi. Za potrebe ovog rada izvedene su i pobrojane posledice NATO agresije na SR Jugoslaviju 1999.godine: Vrste posledica  Razaranje nacionalne infrastrukture, ubijanje i ranjavanje 2128 civila, vojnika i drugih pripadnika snaga bezbednosti; Okupacija istorijskog i duhovnog središta nacionalne teritorije, Kosova i Metohije;  Progon preko 230.000 ljudi sa prostora Kosova i Metohije; Proterivanje države Srbije i njenih institucija sa Kosova i Metohije;  Zločini i teror nad srpskim i nealbanskim narodom, nakon ulaska KFOR-a i terorista UČK u srpska naselja;  Satanizacija srpskog naroda u Evropi i svetu;  Ekonomsko, privredno i demografsko pustošenje Srbije, sve do danas;  Odlazak mladih školovanih stručnjaka iz zemlje;  Razaranje i uništavanje kulturne, verske i nacionalne baštine na Kosovu i Metohiji;  Rasprodaja i uzurpiranje državnog i privatnog vlasništva na Kosmetu;  Prodaja prirodnih resursa strancima, prvenstveno američkoj političkoj i vojnoj eliti;  Sprečavanje povratka raseljenim i prognanim sa Kosmeta;  Secesija i proglašenje nezavisnosti lažne države Kosovo;  Priznavanje lažne NATO države Kosovo od većine država članica NATO i EU,  Izmeštanje pregovora iz UN pod okrilje EU;  Uspostavljanje tzv. Administrativne linije –granice i integrisanog upravljanja granicom;  Uvođenje carine;  Stavljanje Severa Kosmeta pod pravnu i policijsku kontrolu lažne držve Kosovo;  Donošenje Briselskog sporazuma – koji je samo sprovodila R. Srbija;  RH kontaminacija prostora Srbije, težišno Kosmeta i juga Srbije;  Porast obolelih i umrlih u Srbiji, kao i pripadnika KFOR-a;  Politički pritisci na Srbiju da se odrekne Kosova i Metohije kroz donošenje tzv.“sporazuma o normalizaciji odnosa”;  Osamostaljenje Crne Gore i razvijanje njenog antisrpskog karaktera;  Diskriminacija srpskog naroda u Crnoj Gori;  Zatiranje srpskog jezika, nacije i srpske kulturne baštine u Crnoj Gori i kontinuirano otežavanje rada Srpske pravoslavne crkve; i  Pokušaj unitarizacije BiH kroz prenos nadležnosti R. Srpske na centralne organe vlasti u Sarajevu, itd. Ovo je samo puko nabrajanje nekih od strateških posledica agresije NATO pakta 1999.godine. Njihova elaboracija jeste predmet velikih multidisciplinarnih istraživanj, koja će u skladu sa odlukama Narodne skupštine R. Srbije podržati izvršna vlat, pre svega Vlada kroz adekvatno budžetiranje projekata. Svaka posledica ima različitu dubinu i kvanitativni izraz. Problem je što država do danas nije prko svojih ustanova došla do ukupnih sumarnih posledica i šteta po Srbiju niti je to zvanično prenela međunarodnim institucijama. Ostaje se uglavnom na proceni materijalnih posledica razaranja a te rane su vidljive širom Srbije i danas. Mi kao da se stidimo tih ruševina a ne agresor i krijemo ih paravanima od prolaznika sa slikama svoje mladosti i izrekama svojih znamenitih vojvoda. Preko medija u Srbiji veličaju se donacije Zapada – ne govori se o visini štete i iznetom kapitalu iz Srbije kroz privatizaciju. Tako da ispada da su još te pojedine zemlje Zapada humane jer investiraju u preduzeća, gde su većinom ponižavajuća primanja, a država im daje sve pogodnosti i često ih finansijski stimuliše značajnim iznosima. NATO pakt nije ni u kom smislu nadoknadio štete koje je izazvao agresijom 1999. godine, ubijanjem nedužnih, razaranjem civilnih naselja, objekata infrastrukture, radiološkom i hemijskom kontaminacijom, progonom i raseljavanjem stanovništva sa Kosova i Metohije, razaranjem industrije na širem području Srbije, odlaskom u svet mladih obrazovanih kadrova i sl. Sav taj zločin nije dovoljan, nego se još traži saglasnost i pristanak na amputaciju oko 17 odsto državne teritorije. Srbija je jedina država u Evropi od koje se tako nešto traži nakon Drugog svetskog rata. Sveukupne posledice agresije NATO pakta 1999.godine država Srbija, zbog pritisaka i ucena Zapada, nije još utvrdila i stavila na papir a kamoli da je pokušala da ostvari prava pred međunarodnim i nacionalnim sudovima za štetu koja je pričinjena privatnim i pravnim licima. Materijalna šteta nastala samo razaranjem procenjena je na preko 100 milijardi dolara. Kada se uzmu i saberu ostale procenjene štete i naknadne posledice pričinjene privredi, stanovništvu, obolelim od posledica zračenja i hemijske kontaminacije vazduha, vode i zemlje, odlaska mladih visokoobrazovanih kadrova, dolazi se do ogromnih nenadoknadivih šteta koje menjaju budućnost potomstva, tako da je bilo kakva priča o bespovratnim „donacijama“ koje daju pojedine države NATO nerealna, netačna i u funkciji medijske propagande i „šargarepe“ koju Zapad decenijama nudi srpskom narodu. Da postoje objektivne međunarodne institucije koje bi obavezale države koje su težišno sprovodile agresiju, Srbija bi danas živela daleko bolje i ne bi bila u poziciji taoca da joj države Zapada daju nepovoljne kredite, nakon razaranja privrede i pljačkaške privatizacije i donacije koje se politički instrumentalizuju i medijski eksploatišu u procesu evropskih integracija. Agresija na SR Jugoslaviju, po mišljenjima mnogih zapadnih političara i generala, bila je istovremeno i „eksperimentalni rat“ koji je NATO-u poslužio da, između ostalog, priprema svoju avijaciju za napade u složenijem borbenom prostoru i protiv velikih sila koje mu stoje na putu, jer je nadmoćnost bila velika i postojala je disproporacija u odnosu snaga. Bombardovanjem Srbije, Rusiji je poslata poruka o tome ko je pobednik u Hladnom ratu, a NR Kini da vidi šta je može snaći ako se nađe na putu američkih strateških interesa na Dalekom istoku. I ništa od toga nije krivica Srbije, koja je uradila sve što je mogla, jer su međunarodne okolnosti bile takve da je Rusija bila slaba. 1 Bombardovanjem kineske ambasade poslata je još jedna dodatna poruka Kini, da shvati da je NATO, pre svega SAD „neobuzdani gospodar života i smrti“ i da može globalno i unilateralno vojno da deluje. Pitanje Kosova i Metohije jeste prvenstveno problem Srbije, ali istovremeno treba da bude pitanje i problem Kine i Rusije i svih drugih slobodoljubivih država sveta, koje se protive nasilju u međunarodnim odnosima. Normalno bi bilo da upravo te dve velike sile ponude kineski i ruski „kosovski paket“, te da se na taj način dođe do što objektivnijeg i obostrano prihvatljivog rešenja. Osiromašeni uranijum već godinama uzima danak u Srbiji, tvrdi veliki broj medicinskih stručnjaka. Tome u prilog idu činjenice utvrđene statistikom i međuzavisnošću zračenja i kontaminacije životne sredine sa porastom obolevanja i umiranja stanovništva od različitih vrsta malignih bolesti. Doktor Slobodan Čikarić, profesor Medicinskog fakulteta i radiolog u Beogradu, tvrdi da, prema višegodišnjim istraživanjima, apsolutno postoji veza između povećanog broja malignih oboljenja u Srbiji i osiromašenog uranijuma koji je NATO bacio na našu teritoriju: „Bugari i Grci su merili zračenja tokom ratnih dejstava – marta, aprila, maja 1999. godine, i utvrdili da je zračenje povišeno za 20-30 odsto. Prema tome, oni koji tvrde da se ta prašina nije širila sa teritorije Kosova i Metohije, bili su u zabludi, i zašto to tvrde ne znam … od 2001. do 2010. pratili smo kretanje malignih tumora u Srbiji i utvrdili da je stopa incidencije (broj novodijagnostikovanih slučajeva raka u definisanoj populaciji) rasla dva odsto godišnje. Ona je 2010. bila veća za oko 20 osto u odnosu na 2001. Ta stopa rasta od dva odsto je četiri puta brže rasla nego u Nemačkoj, Švedskoj, Engleskoj, a u SAD je u isto vreme opadala za 0,6 odsto godišnje“, kaže prof. Čikarić, predsednik Društva Srbije za borbu protiv raka. 2 Stopa mortaliteta od malignih tumora, je rasla 2,5 odsto godišnje tako da je 2010. godine za 25 odsto bila veća nego 2001 – centralna Srbija i Vojvodina su imale 330.000 novoregistrovanih i 180.000 umrlih. Čikarić tvrdi da je jedino moguće objašnjene da je stigla radioaktivna prašina sa Kosova i Metohije ne samo na centralnu Srbiju, već celu zemlj i određene delove Balkana. Mi imamo najveću stopu mortaliteta, umiranja, od malignih tumora u Evropi. Što se tiče stope incidencije, nismo na prvom mestu u Evropi, ali kako se sve to dešavalo, i u kojoj meri je uranijum uticao da se to dešava, to je bitno“, dodao je Čikarić. Prema njegovim rečima, u Srbiji je za 15.000 – 33.000 obolelih od raka kriv osiromašeni uranijum, a umrlih od 10.000 do 18.000. U muškoj populaciji rak pluća je na prvom mestu, a u ženskoj rak dojke. Čikarić kao primer navodi i slučaj italijanskih vojnika. „U Bariju u bolnici piše – svi koji su iz bilo kog razloga boravili na Kosovu i Metohiji da se podvrgnu pregledu. Od 558 italijanskih vojnika, 47 je umrlo, a svi su bili na Kosovu, tri puta“. 3  To je deo „kosovskog paketa“ o kome SAD, NATO i EU nisu nikada progovorili ni reč a kamoli da su hteli da razgovaraju o obeštećenju. „Milosrdni anđeo“, od kada je došao na Balkan, uneo je haos i nemir. I sada, nakon 19 godina, još uvek, kako navode stručnjaci, osećamo njegove posledice, a što je najgore, verovatno će ih osećati i pokolenja. Godinama unazad najviše se govorilo o dejstvu osiromašenog uranijuma iz NATO bombi i projektila na zdravlje stanovništva u Srbiji, ali znatno manje se govorilo o drugim štetnim efektima i „hemijskom ratu“ koji je vođen bombardovanjem mnogih hemijskih postrojenja. Mirjana Anđelković Lukić, koja je tokom bombardovanja imala u uvid u materijale i supstance koje je NATO koristio u svojim bombama tokom 1999. godine, ističe da se tada vodio specifičan „hemijski rat“: „NATO alijansa je birala mesta koja će bombardovati, to su uglavnom bili naftni i benzinski rezervoari, s tečnim gasom, rezervoari s opasnim hemijskim sirovinama koje su služile za preradu plastičnih masa, trafostanice u kojima je bio piralen koji spada u karcinogene, mutagene i teratogene supstance. Goreo je piralen na otvorenom što je u Evropi nezamislivo, jer su svi proizvodi sagorevanja piralena izuzetno toksični. Nije sav piralen izgoreo, već se velika količina tog uljanog otrova izlila i otišla u nadzemne vode koje je zagadila, ali isto tako i podzemne. On je teži od vode i pada na dno, pri tom je slabo rastvorljiv i za sva vremena ostaje na dnu reka ili u podzemnim vodama trujući ih“, rekla je Mirjana Anđelković Lukić. Planski i smišljeno su gađana postrojenja hemijske industrije i skladišta gotovih proizvoda. Bombardovani su objekti i hemijska postrojenja u: Pančevu, Novom Sadu, Lučanima, Prahovu, Boru, Bariču, Kruševcu, Kragujevcu, kao i sve fabrike namenske proizvodnje. U pančevačkoj „Petrohemiji“ namerno je gađan rezervoar sa monomerom vinilhloridom, jedinjenjem koje se masovno koristi za izradu plastičnih masa i koje je vrlo toksično i kancerogeno. Godinu dana posle bombardovanja, i otprilike toliko od kada su radnici EPS-a čistili dalekovode na koje su bačene kasetne bombe sa „ugljenim vlaknima“, 36 mladića koji su na tome radili su umrli, tvrdi Mirjana Anđelković Lukić. Ona objašnjava da se elektroprovodljiva vlakna koja su bacana na naše energetske sisteme sastoje od silicijum dioksida i metalnog aluminijuma kojim su ta vlakna presvučena. Čišćenje se vršilo mehanički, primitivno, metlama, kao što su radili mladići iz EPS-a, koji su oboleli i stradali. Kada se uzmu u obzir sve bombe koje su pale na teritoriju Srbije, ali i mete koje je NATO gađao, može se zaključiti da je agresija NATO pakta na SRJ imala sve efekte hemijskog rata koji su izazivani namernim gađanjima hemijskih postrojenja, rezervoara i skladišta. Očigledno je da je minuli rat imao više ciljeva, za agresora jednakih po važnosti, ali je za nas najstravičniji onaj koji se odnosi na ugrožavanje života i zdravlja čitavog jednog naroda na ovim prostorima. Agresija na SRJ prouzrokovala je velike patnje i pogibelj naroda, rušenje i uništavanje materijalnih i kulturnih dobara i proizvelo jednu od najvećih ekoloških katastrofa dvadesetog veka na prostorima Evrope, čije će posledice osećati i buduće generacije. 4 Planeri i piloti SAD koji su uzeli najveće učešće u okviru NATO agresije nikada nisu odgovarali za počinjene zločine. Naprotiv, taj rat su mnogi političari i generali SAD shvatili kao priliku da se enormno obogate za kratko vreme. Penzionisani general SAD Vesli Klark, koji čeka dobijanje licence za eksploataciju uglja na Kosovu i Metohiji, ne uspeva da zaokruži baš sve aspekte poslovanja. Klark, kao bivši komandant NATO-a za Evropu, i njegova firma „Enviditi“, kojoj je vlada NATO države Kosovo dala licencu za iskopavanje lignita za proizvodnju tečnog goriva i gasa, ceni da je to zaslužio zločinom koji je počinio nad srpskim narodom. Ako tome dodamo da se Kosovo nalazi na petom mestu u svetu po rezervama lignita, onda je jasno o kom planiranom profitu se radi. Rasprodaja prirodnih resursa Srbije na Kosovu i Metohiji jeste pljačka, o kojoj vlast Srbije ne govori dovoljno niti pokreće to pitanje pred međunarodnim institucijama. OTIMANJE I GUBITAK PRIRODNIH BOGATSTAVA I VLASNIŠTVA R. SRBIJE NA KOSOVU I METOHIJI Pored geostrateških razloga mnogi političari i analitičari međunarodnih odnosa i savremenih vojnih intervencija ističu i ekonomski karakter i ciljeve agresije. Naime, radi se o ogromnim rezervama prirodnih resursa, energenata i ruda koje pojedini lobiji iz SAD i velike Britanije žele da uzmu za što manje novca. Pri tom, gotovo 60 odsto celokupnog rudnog bogatstva koje Republika Srbija poseduje prostire se upravo na Kosovu i Metohiji, a ukupna vrednost se procenjuje na minimum 1.000 milijardi dolara. Beogradski list „Ekonomist“ 2008. godine objavio je da odvajanjem Kosova država Srbija gubi najmanje 85 milijardi evra, koliko vrede rezerve uglja lignita, ali i 50 miliona tona cinka i olova, što vredi oko osam milijardi evra. Stručnjaci Svetske banke procenili su, sa druge strane, da rudno bogatstvo na jugu Srbije „vredi znatno manje“, odnosno 13,5 milijardi evra, ali da bi te rezerve mogle da budu eksploatisane 200 godina. Rezultati višegodišnjeg istraživanja koje je do 2000. godine radio Geološki institut Srbije, a koja se odnose na delove severnog i istočnog dela Kosova i Metohija, takođe su impozantni. U pitanju su rezerve od oko 34 miliona tona rude olova, cinka i srebra iz kojih može da se dobije oko 1,5 miliona tona olova, 1,5 miliona tona cinka i oko 3.000 tona srebra. Osim Klarka, na Kosmetu su kroz razne investicije prisutni i Medlin Olbrajt, bivša državna sekretarka SAD, ali i bivši zamenik šefa Umnikove administracije Džok Kovi. Njene poslove, to jest, poslove njene firme na Kosovu vodi brat Hašima Tačija, Ganup Tači. On pod kapom „tursko-američkog“ konzorcijuma ulaže i u infrastrukturu, a najviše u izgradnju puteva. Na čelu tog konzorcijuma se nalazi Amerikanac Džok Kovi, bivši zamenik šefa Unmika na Kosovu. Taj konzorcijum, delom preko firme Tačijevog brata, obrće sredstva i u energetici, odnosno, prodaji struje. Pored toga, angažovani su na izgradnji autoputa od granice sa Albanijom do Merdara. 5  Navedeni podaci govore o prirodi mafijaških veza bivše administracije SAD, duboke države" i kosovskih terorističkih centara moći lažne države Kosovo. Problem Srbije danas jeste i u tome što ne postoji konsenzus relevantnih političkih stranaka vlasti i opozicije oko Kosova i Metohije. Deo opozicionih stranaka i jedan deo javnih ličnosti, bez srama deluje protivustavno, radi dolaska na vlast uz obećanje da će bezuslovno priznati lažnu državu Kosovo. Očekivati je da će se na pitanju Kosova i Metohije narod konačno „osvestiti“ ubrzano i da će naći način 5 Zbornik radova, Posledice agresije NATO pakta na SR Jugoslaviju 1999.godine, EBF, Beograd, 2019. da se otarasi svih onih političkih stranaka koje su pomogle ili pristaju na izdaju Kosova i Metohje. Sve stranke koje su javno zagovarale predaju Kosova i Metohije postale su minorne i društveno beznačajne. Narod i građani Srbije će se brzo prestrojiti i podržati one stranke koje ne daju saglasnost na predaju i izdaju Kosova i Metohije. Na strani Srbije je međunarodno pravo, volja naroda i Ustav R. Srbije. Donošenje odluka mimo Ustava i volje naroda jeste put u haos, beznađe i neizvesnost sa teškim posledicama. IZGRADNJA KOSOVSKIH ORUŽANEIH SNAGE I SPORAZUM O NORMALIZACIJI IZMEĐU KOSOVA I SRBIJE Zapadu se žuri da se što pre donese tzv. Sporazum o normalizaciji odnosa između Kosova i Srbije, koji bi se legalizovala lažna država Kosovo, suštinski pomerile bi se međunarodno priznate granice R.Srbije sa Košara na Merdara i stvorili bi se uslovi za formalno priznavanje Kosovskih oružanih snaga (KOS). To je bio i početni strateški cilj SAD, još pre agresije na SR Jugoslaviju. Pod plaštom "normalizacije odnosa" između Beograda i Prištine NATO pakt nastoji da formalizuje legalizaciju okupacije Kosova i Metohije. Na taj način NATO bi postao i formalno sila koja odlučuje o svemu u lažnoj državi Kosovo. Svaki pokušaj zaštite Srba na Kosmetu od bezbednosnih snaga Srbije, smatrao bi se "agresijom na Kosovo". Lažna država Kosovo postala bi članica NATO pakta i prostor za baziranje NATO snaga na Balkanu u daljem pohodu na Istok. Tako bi Srbija suštinski postala sa svojom nacionalnom teritorijom na strani NATO pakta. O ovoj budućnosti treba da razmišlja srpska vlast i da postane svesna koje dugoročne posledice donosi narodu i državi sa potpisivanjem "trajno obavezujućeg sporazuma. Kosovo nam ne može niko uzeti ako ga sami ne predamo, a ako ga predamo na njemu će se ubrzo početi graditi infrastruktura SAD i UK, pa i NATO pakta, koja je neophodna za izvođenje vojnih operacija na jugoistoku Evrope. Na taj način Srbija postaje država na liniji vatre, koja je svojim promašajima ukinunula vojnu neutralnost i trajno ustupila veliki deo nacionalne teritorije NATO paktu. To je dovoljan razlog da Srbija nikada ne prihvati mogućnost učlanjenja tzv. Kosova u regionalne i međunarodne organizacije. Za Srbiju je veća opasnost uključivanje Kosova u NATO pakt, nego u EU. O tome se ne govori a to je suština celokupne kampanje Zapada, koja se sprovodi pod plaštom jačanja mira i bezbednosti na tzv. zapadnom Balkanu. Vlast u Srbiji se uporno trudi da ubedi narod da „drugog izlaza nema“ i da baš sad i uskoro treba da se završi Kosmetska kriza, radi perspektive potomstva". Ako je perspektiva potomaka u predaji identitetske nacionalne teritorije i pomeranju i promeni međunarodno priznatih granica Srbije, onda neka pitaju narod kome je već jasno da se radi o klasičnoj otimačini istorijske nacionalne teritorije i o neustavnom delovanju i potpisivanju akata i sporazuma koji su neustavni i u suprotnosti sa vitalnim nacionalnim interesima. Americi i vodećim državama NATO pakta, nakon skoro 25 godina od okupacije, tog dela Srbije treba "međunarodna tapija; da je to njihov prostor. Ne bore se Amerikanci i Britanci za sreću i demokratiju kosovara, nego za dugoročne svoje interese jeftinog baziranja snaga i izgradnju infrastrukture na jugoistoku Evrope, na centralnoj poziciji-raskršću civilizacija, religija i narko trafikinga. Iz tih razloga ne dozvoljavaju nikakvu podelu niti ostanak čistih srpskih opština severa Kosova i Metohije u Srbiji. Potrebno je da se nakon Briselskog sporazuma a velikog srpskog nesporazuma, kroz postizanje tzv. sporazuma o normalizaciji odnosa suštinski zauvek Srbija odrekne Kosova i Metohije, kako bi se konačno zaokružila nezavisnost lažne države Kosovo i promovisale preostale državne institucije, poput Kosovskih oružanih snaga. Za taj čin izvršene su materijalne, kadrovske, organizacione, međunarodne i medijske pripreme da se to ozvaniči ubrzo nakon donošenja tzv. sporazuma o normalizaciji, koji bi zauvek srpskom narodu i potomstvu osporio pravo na Kosovo i Metohiju jer bi granica sa Košara i Paštrika bila i formalno premeštena na Merdare, Jarinje i Brnjak. Za sve dosadašnje korake koje je činio NATO sa vlastima lažne države Kosovo vlast Srbije je imala potpune informacije, ali nažalost često nije na primeren i zvaničan način uputila protest ili neslaganje niti je jako na tome insistirala. Školovanje budućih oficira i obuku budućih podoficira i vojnika budućih tzv. KOS, Srbija nije ni simbolički osporavala kroz sugerisanje Srbima da ne idu u Kosovske snage bezbednosti. To tek čini u poslednje vreme nakon ispoljene samovolje vlasti u Prištini i pri izgradnji tzv.Oružanih snaga Kosova. Mnogi političari u Srbiji sugerišu da se prizna realnost, a pre su govorili da suštinski nikada neće priznati nezavisnost lažne države Kosovo i da je to ta realnost. Sada izmišljaju neku drugu realnost, koju diktiraju SAD, Velika Britanija i Nemačka. Za narod to nije realnost nego legalizacija okupacije. Ustav Srbije je za srpski narod "trajno obavezujući sporazum a Briselski sporazum i svi drugi sporazumi treba da se primene u međunarodno priznatim granicama Srbije, uz punu i najveću autonomiju Albanaca na Kosovu i Metohiji. Treba znati da tzv. Sporazum o normalizaciji odnosa Srbije i lažne države Kosovo (tzv. Sporazum), nije zasnovan na volji naroda, međunarodnom pravu, Ustavu R.Srbije niti na Rezoluciji SB UN, nego na uceni i diktatu SAD, EU i NATO pakta. To je završni dokument kapitulacije Srbije i srpski nesporazum između vlasti i naroda. Takozvani sporazum je potreban pre svega SAD-u kako bi dovršili proces okupacije i legalizovali otcepljenja Kosova i Metohije od R.Srbije. Njima je potrebna lažna država Kosovo, kao članica NATO pakta a potom da se prisajedini Albaniji. Amerika je izabrala Albaniju za strateškog partnera na Balkanu i postepeno radi na realizaciji projekta tzv. Velike Albanije. Izjave američkih zvaničnika da žele dobre odnose sa Srbijom su neiskrene i u funkciji pridobijanja vlasti Srbije da podpiše tzv. Sporazum. Svaka priča naših političara da neće dozvoliti člansto NATO države Kosova u UN i da neće priznati tu NATO državu je ogromna laž za narod, jer to od njih niko i ne traži. Americi je potrebno Kosovo u NATO paktu, kao njena teritorija na Balkanu, koja zajedno sa Albanijom omogućava jeftino i povlašćeno baziranje kopnenih, vazduhoplovnih i pomorskih snaga, na jugoistoku Evrope. Bez tzv. Sporazuma nema članstva Kosovu u NATO paktu a nema ni prisajedinjenja Albaniji. Taj prostor tzv. Velike Albanije, proširen Severnom Makedonijom a u perspektivi i sa obogaljenom Srbijom jeste taj, tzv. Otvoreni Balkan. Verovatno se misli da je više „otvoren“ kao kolonija za kriminal, trafiking, narkotike i druge sadržaje nezakonitog delovanja a javno se promoviše pod plaštom ubrzanog „privrednog razvoja“. Ne trebaju Srbiji otvorene granice sa Albanijom, kada vlast i ne zna gde su joj granice prema Albaniji i olako predaje i pomera tu granicu sa Košara i Paštrika na Merdare, Jarinje i Brnjak. Bilo kakav tzv. Tzv. Sporazum koji ne uvažava međunarodno priznate granice R.Srbije i menja ih jeste zločin, krivično delo i veleizdaja. Svaku borbu za Kosovo i Metohiju vlast pokušava iskompromitovati sa tzv. ekstremnim srpskim nacionalizmom i organizacijama koje se bore za vlast. To naravno ne odgovara istini i predstavlja običnu propagandu režimskih medija, tzv.analitičara koji su korumpirani i lažu narod za velike pare, kako bi amortizovali otpor naroda a i to je krivično delo saučesništva u veleizdaji. Primenom Briselskog sporazuma, vlast u Srbiji je gurnula narod sa severa Kosova u naručje NATO države Kosovo. Srbi su primorani da priznaju vlast i zakone kosovskih vlasti. Kakav je to jadan osećaj tog našeg naroda kada ga sopstvena država gura u zagrljaj vlasti koju čine ozloglašeni teroristi OVK? Teško je to i zamisliti, ali po prvi put nakon Drugog svetskog rata, na jugoistoku Evrope nasiljem se menjaju granice, a od žrtve – države Srbije traži se da to prihvati radi "svetle evropske budućnosti. NATO, u skladu sa instrukcijama SAD, već duže vreme radi na formiranju Kosovskih oružanih snaga. U tom smislu, uz pomoć NATO i uz donatorstvo u tehnici, opremi, obuci specijalista, školovanju starešinskog sastava na vojnim akademijama, pre svega u Velikoj Britaniji, Bugarskoj, Makedoniji, Turskoj i u drugim državama, stvoreni su svi preduslovi da se nastavi razvoj tzv. Kosovskih oružanih snaga. Srbija može da se nađe u situaciji da se, posle potpisivanja takozvanog obavezujućeg sporazuma, na administrativnoj liniji prema južnoj Pokrajini nađu Kosovske oružane snage, kao deo NATO strukture. To je iznenađenje za pojedine neuke političare i njihove plaćene analitičare, koji ponavljaju izanđale mantre sa Zapada. U NATO paktu znaju da se bez zaokruživanja nezavisnosti lažne države Kosovo neće moći legalno promovisati KOS a da se ne poništi Kumanovski sporazum i Rezolucija 1244 SBUN. Zar neko u Vašingtonu, Berlinu, Briselu, Londonu misli da će Srbi koji su na Kosovu stvorili Carstvo, primili veru, izgradili kulturu i tradiciju pristati da se odreknu svega. Sveža su i stalna sećanja na svoje predke, stradalnike od 1389., 1912., 1918. godine pa do 1999.godine i niko nema pravo predati obraz i srce svoje državnosti i svog postojanja zato što „im prete povlačenjem investicija i uvođenjem viza, za te lepote tzv Zapada. Misle na Zapadu da držanjem pregovora u tajnosti mogu isključiti volju naroda. Veruju da će posrednici nekakve  petorke, izaslanici i emisari Zapada podvaliti vlasti Srbije neki bedni sporazum o normalizaciji, kojim bi se trajno odrekla Kosova i Metohije. Neće Srbija nikada zaboraviti Visoke Dečane, Gračanicu i Pećku Patrijaršiju. Ima onih u Srbiji koji misle da treba ispuniti sve zahteve Amerike i Zapada te da je „kucnuo čas“, da se Srbija odrekne sopstvene države, da zgazi identitet, postojanje i da kapitulira pred ucenama Zapada. Zar postoje te sitne duše koje iskreno veruju da dolazi konačno njihov dan kada će se Rusija u Srbiji proglasiti za neprijatelja, Kosovo za suseda, a kada će NATO agresija postati „humanitarna intervencija“? Mnogo je sličnih pitanja kojima se izražava duboka neverica naroda da postoje one snage u Srbiji koje samoubijstvo proglašavaju sprorazumom o normalizaciji. Krivično delo veleizdaje nikada ne zastareva..! „Kosovo je nebesko rešenje srpskoga pitanja! Reči Matije Bećkovića prodrle su u dušu svih Srba..“  6„Jerusalim je jedini grad, a ostalo su mesta i Kosovo je jedino polje, a ostalo su poljane. Kosovska bitka je jedina bitka koja traje vekovima, a ostalo su tuče, a Kosovo polje je najveći  vrh naše vere i naše kulture. Srbin je onaj koga se Kosovo tiče, ali kosovo nije samo na tom prostoru i na zemlji, nego je i na nebu i svuda gde ima srpskog naroda“. 7 Pojedini političari i stranke, iz vlasti i opozicije, na Kosmet gledaju kao na plen koji treba isporučiti Zapadu, kako bi se opstalo na vlasti ili došlo na vlast mimo volje naroda. Pre izbora skoro svi „rone suze“ nad Kosovom, sve dok se ne prebroje glasovi. Nakon toga počinju pričati, o EU i u NATO, znatno drugačije. Vlast se pravda „ogromnim i stalnim i sve većim pritiscima“, a neke stranke iz opozicije u posetama vodećim državama NATO pakta i EU, skoro da se kunu da će oni biti „pravi izdajnici“ i neće odugovlačiti sa rešavanjem statusa Kosova i Metohije. U stanju su čak da im se izvinu za „vreme nerazumnog čekanja“. Jadan je narod koji ima takve predstavnike koji su spremni da pričaju o secesiji svoje nacionalne teritorije. Ustavna obaveza svih koji se bave politikom u Srbiji jeste da čuvaju suverenitet, integritet i teritorijalnu celokupnost..! Politika ne može biti pokriće za neprijateljsko delovanje, koje se treba krivično procesuirati. Rešenje za Kosovo i Metohiju treba tražiti u najvišem stepenu autonomije u okviru R.Srbije i bez promene međunarodno priznatih granica. Ako sponzori tzv. Kosovske nezavisnosti ne žele da promene odluku, onda Srbiji ostaje mogućnost da im nikada ne da saglasnost na rešenje koje je uspostavljeno nasiljem i koje se želi postići ucenom. Zato bilo kakav sporazum sa lažnom državom Kosovo, izvan ustava R.Srbije, pod ucenom Zapadaa, jeste opasan srpski nesporazum koji legalizuje put te tvorevine u okrilje NATO pakta i EU. To bi trajno poremetilo unutrašnju stabilnost u Srbiji, sve do dolaska vlasti koja bi oglasilaa taj tzv. Ssporazum nevažećim i nelegitimnim, iz više razloga, a sve one koji su na neustavan način izvršili secesiju državne teritorije privela i krivično procesuirala. Agresija na SR Jugoslaviju bila je nelegalna, nelegitimna i nanela je dugoročne ogromne i nesagledive gubitke i posledice srpskom narodu. Tokom agresije su počinjeni zločini iz sve tri oblasti međunarodnog prava i to zločin protiv mira, ratni zločini i zločin protiv čovečnosti. Privatnim, pravnim licima i državi je pričinjena ogromna direktna i posledična materijalna i nematerijalna šteta. Posledice nanete agresijom su dalekosežne i osećaće se jako dugo, kroz različite sadržaje društvenog života. Srbija još uvek nije precizno utvrdila ni u kojim oblastima i koje vrste šteta su nanete a samim tim nije iskazala ni približan sadržaj i obim posledica. Verovatno je to izraz i koninuiranih pritisaka vodećih sila NATO pakta da nije "poželjno baviti se time i da treba gledati u svetlu evropsku budućnost. Strateški je interes R. Srbije da prikupi dokaze i da upozna međunardnu javnost sa ukupnim posledicama NATO agresije i sa terorom i zločinima tzv. Oslobodoličke vojske Kosova. Na osnovu tih argumenata treba pokrenuti tužbe za pričinjenu štetu pred nacionalnim sudovima državama koje su direktno učestvovale u izvršenju tih zločina. Za nastavak postupanja u ovoj oblasti, a radi sveobuhvatnog utvrđivanja nastalih materijalnih šteta i utvrđivanja nastalih štetnih posledica, nalaženje odgovarajućeg načina za ublažavanje i otklanjanje posledica i primenu izabranih rešenja potrebno je institucinalno organizvanje i podrška države radi formiranja naučnih timova, organizaciona i materijalna podrška i usklađivanja postupanja prema jedinstvenom planu i ciljevima. Republika Srbija je tek 2018. godine preduzela prve korake podrške istraživanjima zdrastvenih i ekoloških posledica agresije. Problem je u tome što vlast Srbije nije pružila potrebnu podršku, nego je sve ostalo na nivou komisija i radnih tela, koja su formirane. Neke vodeće države NATO pakta i EU učinile su sve da se ne dođe do rezultata i da se spreči masovnije pokretanje krivičnih postupaka u državama koje su učešćem i dejstvima njihovih vojski počinile zločine nad civilnim stanovništvom, infrastrukturom i životnom sredinom. Potrebno je da se kroz istraživanje zločina NATO pakta opišu i primenom naučnih metoda egzaktno argumentuju materijalne, ekološke, privredne, medicinske, demogravske, pravne, društvene, političke, kulturne i druge posledice, te da se objektivno i sa potpunom argumentacijom utvrdi osnovanost krivice pojedinih učesnika u agresiji, za konkretne zločine. Zbog stradanja koje je pretrpeo srpski narod kao i zbog posledica koje i danas trpi bilo bi međunarodno poželjno i odgovorno da se formira Fond za obnovu Srbije, gde bi kroz donacije države koje su učestvovale u agreiji uplaćivale novac, koji bi se koristio na transparentan način za obnavljanje porušene infrasrukture, kao i za isplatu šteta koje su pričinjene privatnim i pravnim subjektima. Pored materijalne štete koja je preko 100 milijardi dolara, potrebno je obeštiti porodice ubijenih civila i pružiti pomoć i isplatiti oštetu porodicama kod kojih su oboleli ili umrli od najtežih malignih bolesti. U režiji Njemačke, SAD i Velike Britanije doneti Briselski sporazum, Vašingtonski, pa ponovo Briselski i Ohridski sporazum jesu ultimatumi i ucene Zapada, koje je srpska vlast prihvatala pod pretnjom i prisilom. Narod u Srbiji ne podržava te sporazume i spreman je da se bori za očuvanje Kosova i Metohije u sastavu Srbije. Države koje su učestvovale u agresiji na Srbiju nastoje da izbegnu istorijsku i moralnu odgovornost pred međunarodnom javnošću kroz suštinsko priznanje lažne države Kosovo. Srbiji se želi pripisati kolektivna krivaca srpskog naroda za gubitak Kosova i Metohije. Pored okupacije Kosova i Metohije neke države Zapada, pre svega Velika Britanija i Nemačka rade sve da pokidaju veze Srbije sa Crnom Gorom i R. Srpskom i spreče bilo kakvu pomisao o integraciji srpskog naroda u jedinstvenu državu. Pokret MI-GLAS IZ NARODA