НАШ ОДНОС ПРЕМА ЕВРОПСКОЈ УНИЈИ
Политика беспоговорног прихватања начела ”ЕУ нема алтернативу” била је погрешна од почетка, јер је Србији ускратила маневарски простор и учинила је превише зависном од Запада и подложном разним притисцима и ултиматумима. Свако ко себи свесно укине могућност избора, себи укида неопходну флексибилност и слободу деловања. Рађање мултиполарног света додатно отвара могућности Србије за вођење независне и суверене политике засноване на сопственим интересима.
Јасно је да питање „европских интеграција“ према садашњем стању ствари нема никакав смисао.
Прво, западне силе траже од нас да признамо да је тзв. Косово држава у истом капацитету као и Србија. Овај захтев треба разликовати од захтева да се „призна независност КиМ“. То им ни не треба. Њима је довољно фактичко признање од стране Србије као аргумент према другим државама које још увек нису признале тзв. Косово. И то је оно што се из ЕУ и САД од Србије сада отворено тражи – фактичко признање. То је за нас неприхватљиво.
Ни сама ЕУ не зна шта ће бити са ЕУ, осим да у форми како је она данас конципирана сигурно не може да опстане.
ЕУ сама каже да нова приступања нису ни могућа (ни за друге кандидате) у овој деценији, а суштински ни не намерава да било кога прими од кандидата ни у много дужем временском периоду.
У међувремену је ЕУ укинула саму себе као релевантног субјекта, подредивши сопствене интересе интересима САД, па суштински није ни могуће приступити ЕУ. Једино што би било могуће постићи прихватањем чланства, јесте самоуништење зарад америчких интереса.
Сам процес наводних ЕУ интеграција Србије се најпре користи као средство притиска и изнуђивања нових уступака у замену за магловиту ”европску будућност”.
Додатно, дубока криза ‒ економска и идеолошка ‒ нужно предстоји за ЕУ у дужем периоду, што извесно није пожељни оквир за одрживи развој Србије.
Одатле би следио, на први поглед једини могући закључак ‒ да Србија треба једнострано да одустане од ЕУ интеграција.
Међутим, нема потребе да ми то једнострано да урадимо, бар не у овом тренутку. Свакако ЕУ интеграције не могу бити никакво „стратешко опредељење“ Србије, али би формално, једнострано прекидање процеса приступања узроковало велике економске потресе који би били штетни за Србију. Нажалост, претходне власти су превише везале Србију за ”безалтернативне” ЕУ интеграције. Док се не развију нови односи на новим тржиштима (а бројни су предуслови да би се то постигло), све што сада имамо треба чувати, односно не треба угрожавати, осим ако непосредно не угрожава националне и државне интересе. Ако је Србија 1906-11. могла да победи у Царинском рату са Аустроугарском, засигурно данашња Србија може да се ослободи превелике зависности од данашње верзије Аустроугарске – ЕУ.
Просто ћемо трговати са ЕУ, уз свест да нити они стварно хоће нас, нити ми стварно желимо да им се подредимо.
Можда, нека ЕУ ‒ која ће се ослободити кобног утицаја САД, која ће успоставити нормалне односе са Русијом (без тих односа, ЕУ нема спаса), која ће поштовати наш суверенитет и територијални интегритет ‒ и настане у овим тешким, пре свега економским ломовима који им предстоје, па ћемо са таквом ЕУ наравно сарађивати. Али тако нешто је тешко замислити.
У међувремену, нема разлога да се не примењују одређени стандарди развијени унутар САД и ЕУ, а који се не тичу наших политичких интеграција, с тим што ти стандарди увек треба да буду прилагођени нашим специфичним потребама, а не потребама бриселске бирократије или било које стране државе.
У закључку, залажемо се за све оно што је у најбољем интересу саме Србије, а не Брисела. Србија неће бити та која нешто једнострано раскида, али неће жртвовати своје виталне националне интересе на олтару туђих интереса, нити ће слепо прихватати било шта што је прописано споља, ни под фирмом ЕУ, ни под било којом другом фирмом.
У нацелу реално видјење ствари, стим да су изостављени кљуцни елементи који се однос на нас садањи вазални , подредјени однос према ЕУ који се мора променити преко ноци а то је:
1. Затразити цланство у Бриксу
2. Преиспитати све договоре с ЕУ који иди на стету Србије по питању “слободне трговине” где они месетаре и имају одресене руке а нас доцекују с квотама с којима стите своју економију. Преиспитати улогу Лидла и осталих страних “снабдеваца” храном који директно утицу на развој пољупривреде.
Забранити увоз њихове 3-е разредбе робе а првенствено оне која гуси домацу пољупривреду…,
3. Понистити све Бриселске споразуме и вратити преговоре о Косову у Савет безбедности..
4. Избацити из удѕбеника и закона све Европске “вредности” јохе се односе на промоцију ЛГБТ и слицних “вредности”..
Браво Зоки, ово је било ин медиас рес! Свака цаст, само бих додала јос да се преиспитају невладине организације и по потреби укину.
Сјајан коментар
Пре првог контакта са ЕУ, а након верификације мандата у НС РС, уредити службе безбедности, а тиме и однос са амбасадама. То је довољан знак ЕУ у ком правцу се креће спољна политика РС. Мора се успоставити јак и суверен парламент који ће делотворно контролисати Владу и Председника РС, а тиме и безбедносне службе. Председник парламента мора бити јака, веома обавештена и у народу поштована личност из блока патриотске опозиције.
Поставити војску на здраве ноге,као и здравство и просвету.Уклонити их да би могло да се дисе.
Поштовање свима,
Занима ме да ли постоји и какав је програмски став кад су у питању НВО организације. Наравно, овде не мислим на оне које су заиста доказано хуманитарног карактера, већ на оне које нескривено подржавају глобалистичку политику запада, њихове либералне ставове а на уштрб традиционалних вредности нашег народа. А поготово мислим на оне које се отворено или скривено финансирају са запада.
Да ли се размишља у правцу увођења транспарентности по питању финансирања, ко их финансира, а самим тим и њиховог проглашавања за стране агенте те у складу са тим и радити и на њиховој контроли или укидању.