ПОТПРЕДСЕДНИК НАРОДНЕ СКУПШТИНЕ РЕПУБЛИКЕ СРБИЈЕ ДР ЈОВАН ЈАЊИЋ ПОВОДОМ УСВОЈЕНЕ РЕЗОЛУЦИЈЕ О СРЕБРЕНИЦИ
Истина нити се утврђује, нити се побија надгласавањем. А кад се тако чини, онда ја то фарса, и – насиље над истином. О истини се не гласа, него се она доказује.
Сведоци смо како су се моћници овога света разлетели да што више њима послушних држава наведу да гласом својим у Генералној скупштини Уједињених нација издејствују изгласавање Резолуције о Сребреници, сасвим сигурно наметане не зарад истине и мира, него зарад прања туђе савести и могућег изазивања конфликта. Али и ради успостављања новог модела понашања у свету, на бази силе и прегласавањем. Тако се сила и подаништво издижу изнад истине, права и правде.
Усвојена резолуција јесте бомба у темељу постојећег међународног правног поретка. Она је негација међународног правног поретка, заснованог на Повељи Уједињених нација.
Парадокс је да је Немачка предлагач резолуције, којој је циљ да се српски народ жигоше етикетом „геноцида“, управо народ који је више пута био жртва геноцида, народ на чијем етничком простору готово да нема села и града у којем не постоји спомен обележје страдалима под немачком окупацијом. Народ у којем је, по наредби немачких окупационих власти у Другом светском рату, убијано стотину цивила – од тек рођене деце до стараца – за једног њиховог окупаторског војника.
Прегласавањем усвојена колонијална резолуција упозорење је српском народу да мора да се бори не само за истину о себи и за своја основна права, него и за голи опстанак. Угрожен је од онога што му се са запада и намеће и подмеће.
У резолуцији, донетој након готово три деценије од завршетка грађанског рата у бившој Југославији, саучесништва имају и све бивше српске власти које су биле пасивни посматрачи у стварању наратива о Сребреници, као о каквом изолованом ратном острву, зато што се нису бориле да се докаже истина.
Српски народ жртва је оних који би данас свет да уређују по мери својих интереса. Али је, и из те позиције, поново у прилици да приложи свој допринос слободарском свету, тако што ће сведочити истином о манипулацијама савремених моћника света.
Тачно тако. 87 земаља није дало подршку резолуцији у вези са Сребреницом, 84 јесте. По ком принципу је усвојена са том мањином? Од 193 чланице УН, резолуција је добила подршку јасне мањине, иако безмало комплетног Нато и Еу, плус неколико сателита и зависних колонија.
Шта је, међутим, неупоредиво важније, занимљивије, од било које небавезујуће резолуције, па и од ове?
Изненађења. И поред снажног утицаја Енглеске, већина карипских државица је била против.
Такође, позиција Ирана и Ирака, две нама блиске, иако муслиманске земље, које су неочекивано биле ЗА, као и Индонезија. Док њихове комшије, под препуним америчким базама, Филипини, нису дали подршку тој енглеско-немачкој игранци.
Необично, потпуно неочекивано гласање које, успут, многи уопште и нису пренели у својим локалним медијима широм света.
Чини се да су наше власти можда и предимензионирале значај овог непријатељског акта.
Али, зашто непријатељског?
Због позадине свега.
30 година касније, из пакости, Енглеска и Немачка гурају своју агенду, иритира их до сржи Република Српска. Хватаће се за ову Резолуцију о сећању на Сребреницу као пијан плота.
Иду на “сећање” Сребренице, и то 30 година касније, а масакр и геноцид уживо и то по свим ставкама, уживо иде у Палестини, досад и 5x већи. Од 40.000 убијених Палестинаца, чак 15.000 малишана. Нажалост, ми ка таквима ми тежимо, ка чланству и заједништву са таквима лицемерним друштвима.
На крају, ипак улога ЦГ је и најинтересантнија, јер је уједно и најтужнија прича. Грчка уздржана, Кипар такође, Мађарска чак и против, браво, иако су чканице и Нато и ЕУ, али омалене потурице из ЦГ, биле су ЗА. На страну што ни представник БиХ није имао ваљана овлашћења да дигне руку ЗА.
Црна тројка која дефакто и дејуре влада Црном Гором, енглески, немачки и амерички амбасадор, створила је челичну синтагму: И после Мила – Мило.
Као да су убачени, вероватно након инструктаже и обуке у иностранству, господа Спајић и Милатовић, а веома личе на крилне играче западних служби, антисрби, аутошовинисти свакако по мом личном доживљају, али и судећи по њиховим конкретним (не)делима, на крилима управо тог намученог и деградираног српског народа, иначе јединог оснивача ЦГ, зајахали су новац, моћ и привилегије. А понели су се баш као и Мило. Бестидници. Али, зашто баш ЦГ?
Со на рану коју без прекида досипају неофашусти са Запада нашем народу. Уосталом, најважније, па и најбрже признанње независног “Косова”, затражили су управо од Мила и ЦГ.
Историја се поновила. И после Мила, Мило.