POTPREDSEDNIK NARODNE SKUPŠTINE REPUBLIKE SRBIJE DR JOVAN JANJIĆ POVODOM USVOJENE REZOLUCIJE O SREBRENICI
Istina niti se utvrđuje, niti se pobija nadglasavanjem. A kad se tako čini, onda ja to farsa, i – nasilje nad istinom. O istini se ne glasa, nego se ona dokazuje.
Svedoci smo kako su se moćnici ovoga sveta razleteli da što više njima poslušnih država navedu da glasom svojim u Generalnoj skupštini Ujedinjenih nacija izdejstvuju izglasavanje Rezolucije o Srebrenici, sasvim sigurno nametane ne zarad istine i mira, nego zarad pranja tuđe savesti i mogućeg izazivanja konflikta. Ali i radi uspostavljanja novog modela ponašanja u svetu, na bazi sile i preglasavanjem. Tako se sila i podaništvo izdižu iznad istine, prava i pravde.
Usvojena rezolucija jeste bomba u temelju postojećeg međunarodnog pravnog poretka. Ona je negacija međunarodnog pravnog poretka, zasnovanog na Povelji Ujedinjenih nacija.
Paradoks je da je Nemačka predlagač rezolucije, kojoj je cilj da se srpski narod žigoše etiketom „genocida“, upravo narod koji je više puta bio žrtva genocida, narod na čijem etničkom prostoru gotovo da nema sela i grada u kojem ne postoji spomen obeležje stradalima pod nemačkom okupacijom. Narod u kojem je, po naredbi nemačkih okupacionih vlasti u Drugom svetskom ratu, ubijano stotinu civila – od tek rođene dece do staraca – za jednog njihovog okupatorskog vojnika.
Preglasavanjem usvojena kolonijalna rezolucija upozorenje je srpskom narodu da mora da se bori ne samo za istinu o sebi i za svoja osnovna prava, nego i za goli opstanak. Ugrožen je od onoga što mu se sa zapada i nameće i podmeće.
U rezoluciji, donetoj nakon gotovo tri decenije od završetka građanskog rata u bivšoj Jugoslaviji, saučesništva imaju i sve bivše srpske vlasti koje su bile pasivni posmatrači u stvaranju narativa o Srebrenici, kao o kakvom izolovanom ratnom ostrvu, zato što se nisu borile da se dokaže istina.
Srpski narod žrtva je onih koji bi danas svet da uređuju po meri svojih interesa. Ali je, i iz te pozicije, ponovo u prilici da priloži svoj doprinos slobodarskom svetu, tako što će svedočiti istinom o manipulacijama savremenih moćnika sveta.
Tačno tako. 87 zemalja nije dalo podršku rezoluciji u vezi sa Srebrenicom, 84 jeste. Po kom principu je usvojena sa tom manjinom? Od 193 članice UN, rezolucija je dobila podršku jasne manjine, iako bezmalo kompletnog Nato i Eu, plus nekoliko satelita i zavisnih kolonija.
Šta je, međutim, neuporedivo važnije, zanimljivije, od bilo koje nebavezujuće rezolucije, pa i od ove?
Iznenađenja. I pored snažnog uticaja Engleske, većina karipskih državica je bila protiv.
Takođe, pozicija Irana i Iraka, dve nama bliske, iako muslimanske zemlje, koje su neočekivano bile ZA, kao i Indonezija. Dok njihove komšije, pod prepunim američkim bazama, Filipini, nisu dali podršku toj englesko-nemačkoj igranci.
Neobično, potpuno neočekivano glasanje koje, usput, mnogi uopšte i nisu preneli u svojim lokalnim medijima širom sveta.
Čini se da su naše vlasti možda i predimenzionirale značaj ovog neprijateljskog akta.
Ali, zašto neprijateljskog?
Zbog pozadine svega.
30 godina kasnije, iz pakosti, Engleska i Nemačka guraju svoju agendu, iritira ih do srži Republika Srpska. Hvataće se za ovu Rezoluciju o sećanju na Srebrenicu kao pijan plota.
Idu na “sećanje” Srebrenice, i to 30 godina kasnije, a masakr i genocid uživo i to po svim stavkama, uživo ide u Palestini, dosad i 5x veći. Od 40.000 ubijenih Palestinaca, čak 15.000 mališana. Nažalost, mi ka takvima mi težimo, ka članstvu i zajedništvu sa takvima licemernim društvima.
Na kraju, ipak uloga CG je i najinteresantnija, jer je ujedno i najtužnija priča. Grčka uzdržana, Kipar takođe, Mađarska čak i protiv, bravo, iako su čkanice i Nato i EU, ali omalene poturice iz CG, bile su ZA. Na stranu što ni predstavnik BiH nije imao valjana ovlašćenja da digne ruku ZA.
Crna trojka koja defakto i dejure vlada Crnom Gorom, engleski, nemački i američki ambasador, stvorila je čeličnu sintagmu: I posle Mila – Milo.
Kao da su ubačeni, verovatno nakon instruktaže i obuke u inostranstvu, gospoda Spajić i Milatović, a veoma liče na krilne igrače zapadnih službi, antisrbi, autošovinisti svakako po mom ličnom doživljaju, ali i sudeći po njihovim konkretnim (ne)delima, na krilima upravo tog namučenog i degradiranog srpskog naroda, inače jedinog osnivača CG, zajahali su novac, moć i privilegije. A poneli su se baš kao i Milo. Bestidnici. Ali, zašto baš CG?
So na ranu koju bez prekida dosipaju neofašusti sa Zapada našem narodu. Uostalom, najvažnije, pa i najbrže priznannje nezavisnog “Kosova”, zatražili su upravo od Mila i CG.
Istorija se ponovila. I posle Mila, Milo.