Српски народ и посебно Република Српска, као симбол његове снаге, су на удару све агресивнијег хибридног рата Запада. У очају немогућности Запад више не бира средства агресивности, али се заборавља да народ нико никада није победио.
Парламентарни Покрет МИ – Глас из народа зато даје снажну подршку Републици Српској, њеним демократски изабраним лидерима и народу који ће на масовном народном скупу у Бања Луци још једном показати своју одлучност и спремност да одбрани своју слободу и право на достојанствен живот и сопствени избор. Српски народ никада неће пристати на колонијални статус и слуганство туђину.
Хибридни рат против Срба и Републике Српске траје већ дуго, али Западу ништа није помогло у његовима намерама – па се окренуо нечувеним корацима политичког и правног насиља што сведочи о очају у немоћи. Нелегални суд Босне и Херцеговине је на основу одлуке нелегалног „високог представника“ оптужио легално и демократски изабраног председника Републике Српске Милорада Додика због тога што врши своје Уставом и законима овлашћене дужности. Па је онда тај нелегални „високи представник“ самовољно изменио изборни закон којим се предвиђа да он и Запад одређују ко ће бити у изборним одборима као и одстрањивање изабраних политичких представника који нису по вољи самопроглашене колонијалне власти.
У истом пројекту је покренута иницијатива да Генерална скупштина Уједињених нација донесе резолуцију о наводном геноциду у Сребреници 1995. године. Таква иницијатива није прошла 2015. године – у Савету безбедности, чије су одлуке једине правно обавезујуће – али Запад не одустаје, па се сада „сетио“ Сребренице. Иницијативу предводи Немачка, једина земља која је на правно ваљан начин оптужена за геноцид у Другом светском рату, и амбасадор Босне и Херцеговине при Уједињеним нацијама што је кршење закона јер спољна политика је у надлежности Председништва државне заједнице које о томе није расправљало. Другим речима, приватна иницијатива муслиманског дела.
Резолуције Генералне скупштине УН немају правно дејство, нису обавезујуће, али евентуална резолуција о Сребреници ће бити у функцији медијских манипулација и хибридног рата као што је било и још увек јесте лажно тумачење мишљења Међународног суда правде о албанској самопроглашеној независности Косова и Метохије.
Интензивирање удара на Републику Српску и српски народ јесте јако и агресивно али оно је у крајњем и против саме Босне и Херцеговине јер руши њене основе и доводи у питање њен опстанак. Можда је то и скривени циљ агресивности.
Западна бирократија и 29 године после окончања рата и даље потцењује одлучност и снагу Републике Српске и целог српског народа у спремности да сачува и избори се за своју слободу. Нема тог „високог представника“, легалног или илегалног, а нити било које дипломатске машинерије који би ту одлучност могли да победе.
“Марко Јакшић: Србија хитно да одржи седницу Скупштине Србије, на којој ће се ван снаге ставити француско-немачки предлог. То је једини начин да се спречи улазак „Косова“ у Савет Европе” -на НСПМ данас.
И ја молим све посланике мог Ми гласа из народа, да подрже свим силама ову акцију. Ако ово успе, све остало ће се покренути редом у правом смеру.
Грех Срба је не подржати сваки покушај и предлог за очување Косова и Метохије, а посебно када иницијатива полази од Срба који остадоше тамо, на путу да постану жртве и мученици.
Ево како се ми сами саплићемо већ деценијама, склони смо да сваки предлог који понуди неко решење отклонимо од могућности да тај предлог добије ширу подршку, или га омаловажити и дискредитовати одмах у зачетку, или му каквим анализама запречити логичност и доступност ширем фокусу оправданости ,и покушају да се нешто реши увећавајући усађен страх од уведене диктатуре режима, постављеног баш са таквим задатком. Још од оних покушаја тадашњег Коштунице који је саплитан са свих страна, па ипак успео да створи какве такве политичке консензусе и уз помоћ Патријарха Павла изнесе на једвите јаде Устав који је и дан данас „кост у грлу“ свих власти после тога, као и оних који су успели да покрет униште већ истих дана бекством Тадића у Румунију и паљењем амбасаде, за коју и дан данас не окривљују плаћенике који су то учинили, а по свој прилици су и сада у власти у Србији. Буквално, сваки следећи чин издаје у извођењу Вучића и Дачића, ,је или сумануто подржан од плаћених или уцењених српских установа и појединаца, или су у самом старту осујећивани сви покушаји омасовљења бораца против добро изрежиране поступне издаје и рада на уништењу српске државе и Срба .И као највећи неопроштени грех је непоштовање и неподржавање борбе оних мучених Срба који и живе на Косову и Метохији под разним изговорима и образложењима, оних који остадоше да трпе све тешкоће,и оних које ће једног дана сви који су их до сада издавали, дизати у хероје и мученике и својатати их у случају успеха очувања КиМ (највероватније уз помоћ Русије …), а којих се сада потуљено одричу. Све у режији свима познатих мрзиоца Срба и православља, а у извођењу главног Вучића,Дачића, плаћеника свих струка и великог дела ошамућених Срба.
To su činjenice. I dobro je povremeno pojasniti neka događanja, poput ovih koje je naveo gdin Lepojević. Nažalost po gdina Nešu, ali i sve nas, stavljanje van snage inkriminisanog fr-nem.sporazuma u našoj Skupštini, nema nikakav uticaj na odluku poslanika sada već
drugog (pored EU) potpuno ogoljenog političkog krila NATO alijanse u Evropi, a koje se zove Savet Evrope. Ukoliko SE primi na okupaciji i terorizmu zasnovsnu kvazi državu “Kosovo” u svoje članstvo, minimum koji možemo, pa i moramo uraditi, jeste izaći iz takvog huliganskog društva. Ukoliko bi tamo ostali i nakon toga, defakto i dejure bi prihvatili postojanje takve države. Šta u tom slučaju onda druge sprečava da ga priznaju, kada i mi sami ćutimo i prelazimo preko svega? To smo trebali uraditi još na temi prijema “Kosova” u MOK, kao pokaznu vežbu dostojanstva, nepristajanja na komadanje otadžbine.
Umesto toga, poslali smo signal da je to ok. Nažalost, mentori i izvršioci su imali drugačiju agendu. Danas se taj specijalni rat protiv Srbije, a čiju je sintagmu skovala JNA osamdesetih godina, i uvela je u službenu i školsku literaturu, nastavlja kroz novoizmišljenu sintagmu zapravo sadržajno u potpunosti plagirano od JNA i SFRJ, kao “hibridni rat”, a iz pera mlađeg američkog oficira i teoretičara, na kraju sada i (vojno) deaktiviranog pukovnika, Franka Hofmana, koji je deceniju i po kasnije, krajem devedesetih, “preuzeo” ideju specijalnog rata iz naše literature, ubacivši u sve to i umeđuvremenu stasali digitalni segment ratovanja.
Bilo kako bilo, anomija je postala instalirani način života srpskog društva, ali obrnute koncepcije, s vrha, nadole. Turgenjev je davno upozorio: kada priviknemo svoju svest da nešto primi kao nužno zlo, vremenom to nam sve više izgleda kao nešto nužno, a sve manje kao zlo.
Upravo na tom konceptu zasnovana nam se i plasira predviđena doktrina.
Ако нам једини коментар и доктрина постану “Нажалост”, тада нам само то и преостаје.
Možda niste pažljivo pročitali komentar. Doktrina koju sprovode nad nama, u jednom delu doktrina, u drugom je svojevrsna eksperimentalna “tehnikalija”, je činjenica, ali postoje i naši odgovori. Neki su i navedeni u komentaru.